Pi­še: Ve­se­lin Ra­du­lo­vić


Do­ga­đaj ko­ji je u Cr­noj Go­ri ne­su­mlji­vo obi­lje­žio pro­te­klu go­di­nu je­ste po­ku­šaj ,,dr­žav­nog uda­ra". Umje­sto da ide ka ja­snom prav­nom epi­lo­gu, ovaj slu­čaj i da­lje se ne­pri­mje­re­no po­li­tič­ki eks­plo­a­ti­še. Nje­gov prav­ni aspekt tu­ži­la­štvo iz­gle­da ne mo­že i ne zna da ri­je­ši i je­di­no što po­ka­zu­je su ne­struč­nost i ne­pro­fe­si­o­nal­nost.
Ta­ko, pre­ma na­vo­di­ma sa­mog tu­ži­la­štva, pro­iz­i­la­zi da je Mi­li­vo­je Kat­nić bio ne­pro­fe­si­o­na­lan ka­da je Alek­san­dra Sin­đe­li­ća jav­no ozna­čio kao or­ga­ni­za­to­ra naj­ve­ćeg kr­vo­pro­li­ća u Cr­noj Go­ri. Kat­nić je ga­ran­to­vao svo­jom ča­šću da za to po­sje­du­je do­ka­ze, a Sin­đe­lić je sa­da svje­dok sa­rad­nik. Po za­ko­nu, taj sta­tus ne bi mo­gao do­bi­ti da je or­ga­ni­za­tor. Da­lje, tu­ži­la­štvo je sklo­pi­lo spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce sa Mir­kom Ve­li­mi­ro­vi­ćem. On je bio za­du­žen za na­bav­ku oruž­ja. Ve­li­mi­ro­vić ka­že da je od­u­stao od sve­ga, jer je htio da vra­ti dio du­ga sa Moj­ko­vač­ke bit­ke. Sve ovo pri­hva­tio je i sud. Ta­ko, Sin­đe­lić ne­će bi­ti kri­vič­no go­njen, a Ve­li­mi­ro­vić je ,,ka­žnjen" go­di­nu da­na uslov­no. I to su je­di­ne dvi­je či­nje­ni­ce ko­je su za­sad ne­spor­ne u ovom slu­ča­ju.
Ve­li­mi­ro­vić sma­tra i da je za­slu­žio naj­ve­će od­li­ko­va­nje ko­je Cr­na Go­ra ima. Pri­stao je na uslov­nu ka­znu. Ni­je naj­ve­će od­li­ko­va­nje, ali ni­je da ne li­či na na­gra­du. Po­re­đe­nja ra­di, ne ta­ko dav­no, Be­ran­ca Vu­ja­di­na Do­bra­ši­no­vi­ća cr­no­gor­ski su­do­vi su osu­di­li na če­ti­ri go­di­ne za­tvo­ra za­to što je ne­za­ko­ni­to sje­kao dr­va u svo­joj šu­mi. Ta­ko ot­pri­li­ke iz­gle­da prav­da u prak­si cr­no­gor­skih su­do­va i tu­ži­la­štva.
Sa­zna­li smo i da je Kat­nić sa Ve­li­mi­ro­vi­ćem sa­ra­đi­vao pri­je hap­še­nja. Nje­ga je po­slao da ku­pi i od­mah uni­šti oruž­je. Ne­ma ma­te­ri­jal­nih do­ka­za da je oruž­je na­ba­vlje­no i da je po­sto­ja­lo. Ne­ma do­ka­za ni da je Ve­li­mi­ro­vić ku­pio oruž­je i ba­cio u je­ze­ro. Za­sad, Kat­nić i Ve­li­mi­ro­vić to mo­gu sa­mo da ga­ran­tu­ju ča­šću. Ako tre­ba i Sin­đe­lić, jer je Ve­li­mi­ro­vić o oruž­ju raz­go­va­rao sa­mo sa nji­ma dvo­ji­com. A zar je ne­ko od njih tro­ji­ce dao po­vo­da da mu se sum­nja u ča­snu ri­ječ? Do­dat­no, tu­ži­la­štvo je Ve­li­mi­ro­vi­ću po­sta­vi­lo bra­ni­o­ca ko­ji je su­di­ji uka­zao da ne­ma do­ka­za da oruž­je NI­JE po­sto­ja­lo. Su­di­ja je to "pro­fe­si­o­nal­no" pre­ću­tao. Ta­ko is­pa­da da tu­ži­la­štvo ne mo­ra da do­ka­že da je po­sto­ja­lo oruž­je. Ko tvr­di da ni­je, taj ne­ka to do­ka­zu­je! Ne znam za dru­gi slu­čaj pred su­dom gdje su ova­ko bi­li sa­gla­sni tu­ži­lac, bra­ni­lac, okri­vlje­ni i su­di­ja. Ipak, znam da kad se to de­si, on­da mo­že­te bi­ti si­gur­ni da ne tre­ba vje­ro­va­ti ni jed­nom od njih.
Da­lje, po­tvr­di­le su se i sum­nje da Kat­nić ima ko­nek­ci­ju s Bo­gom i da je in­for­ma­ci­je o ovom slu­ča­ju do­bi­jao uz po­moć Bo­ga i ta­li­ka ju­nač­kog. Tu­ži­la­štvo sa­da tvr­di da je Mir­ko Ve­li­mi­ro­vić sve pri­ja­vio po­li­ci­ji, spri­je­čio da se Cr­na Go­ra za­vi­je u cr­no i vra­tio dio du­ga sa Moj­ko­vač­ke bit­ke. Ne znam ko­ja od ovih ver­zi­ja, ona sa Bo­gom ili ova sa Ve­li­mi­ro­vi­ćem, jav­no­sti zvu­či ubje­dlji­vi­je, ali in­te­re­sant­no je da dvo­ji­ca sa­rad­ni­ka na sli­čan na­čin cr­pe in­spi­ra­ci­ju za svo­je dje­lo­va­nje. Ve­li­mi­ro­vić iz Moj­ko­vač­ke bit­ke, dok je Kat­ni­ću bli­ži ko­sov­ski ci­klus.
Pre­ma tvrd­nja­ma tu­ži­la­štva, sa­rad­nja njih dvo­ji­ce po­če­la je ka­da je Ve­li­mi­ro­vić od­u­stao od iz­vr­še­nja dje­la. Kat­nić je on­da po­slao Ve­li­mi­ro­vi­ća da ku­pi pu­ške, od­mah ih ras­klo­pi i ba­ci u je­ze­ro na Ko­so­vu. Ta­ko pro­iz­i­la­zi da je Ve­li­mi­ro­vić po na­lo­gu Kat­ni­ća iz­vr­šio kri­vič­no dje­lo od ko­ga je pret­hod­no od­u­stao! Su­di­ji ni­je bi­lo spor­no to što tu­ži­la­štvo ne bi smje­lo da tra­ži od sa­rad­ni­ka da vr­ši rad­nju ko­ja je kri­vič­no dje­lo. Ni­je ga in­te­re­so­va­lo ni od ko­ga i gdje je Ve­li­mi­ro­vić ku­pio pu­ške. Ni­je mu bi­lo ni ne­lo­gič­no za­što bi Kat­nić tra­žio da Ve­li­mi­ro­vić ode da ku­pi pu­ške i da ih od­mah ba­ci u je­ze­ro, jer su ta­ko osta­li bez bit­nih ma­te­ri­jal­nih do­ka­za. Bez oruž­ja i bez nov­ca.
Opet po na­lo­gu Kat­ni­ća, Ve­li­mi­ro­vić se sa je­ze­ra vra­tio u tu­ži­la­štvo, sli­kao pri­pre­mlje­no oruž­je ko­je je tu­ži­la­štvo uze­lo na re­vers iz po­li­ci­je i on­da oti­šao u Sr­bi­ju da Sin­đe­li­ću po­ka­že sli­ke. Sve ovo go­vo­ri da je Ve­li­mi­ro­vić fak­tič­ki bio ne­ka vr­sta pri­kri­ve­nog isljed­ni­ka ili sa­rad­ni­ka, od­no­sno taj­nog agen­ta - ka­ko se to žar­gon­ski ka­že. U po­čet­ku, u spi­si­ma mu se pri­kri­vao iden­ti­tet i ozna­ča­vao se kao "Pa­ja". Kao pra­vi taj­ni agent. Me­đu­tim, umje­sto da obez­bi­je­di ma­te­ri­jal­ne do­ka­ze (što je raz­log za an­ga­žo­va­nje taj­nog agen­ta ili bi­lo kog sa­rad­ni­ka tu­ži­la­štva), "taj­ni agent Pa­ja" je do­ka­ze ba­cio u je­ze­ro!? Po na­lo­gu Kat­ni­ća, ko­ji ka­že da ni­je smio do­zvo­li­ti da oruž­je uđe u Cr­nu Go­ru. Ni­je ob­ja­snio za­što je on­da uop­šte Pa­ju slao da ga ku­pi. Ni to ni­je su­di­ju za­ni­ma­lo. U sva­kom slu­ča­ju, zbog Kat­ni­će­vog na­lo­ga tu­ži­la­štvo je osta­lo bez ključ­nih do­ka­za, bez nov­ca i bez oruž­ja!
Pa­ja ni­je mo­gao zva­nič­no do­bi­ti sta­tus pri­kri­ve­nog isljed­ni­ka ili sa­rad­ni­ka. Po za­ko­nu, to su, po pra­vi­lu, po­li­cij­ski slu­žbe­ni­ci i to ne mo­gu bi­ti pri­pad­ni­ci kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je. Pa­ja je­ste po­li­ca­jac u pen­zi­ji dru­ge dr­ža­ve, ali je pri­znao i da je pri­pad­nik kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je. Za­to je "taj­ni agent Pa­ja" sa tu­ži­la­štvom mo­gao sa­ra­đi­va­ti sa­mo kao kri­mi­na­lac. Ta sa­rad­nja ni­je obez­bi­je­di­la do­ka­ze, ali je­ste Pa­ji da ne ide u za­tvor. Isti­na, tu­ži­la­štvo tvr­di da je Pa­ja do­pri­nio ot­kri­va­nju kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je, ali ne zna­mo ka­ko jer tu­ži­la­štvo tvr­di da ni­je­su iden­ti­fi­ko­va­na li­ca ko­ja je tre­ba­lo da pre­u­zmu i upo­tri­je­be oruž­je. Pa­ja ka­že i da ve­ći­na uhap­še­nih ne­ma ve­ze sa oruž­jem i dr­žav­nim uda­rom. Za sva­ki slu­čaj, sud njih i da­lje dr­ži u pri­tvo­ru.
Da re­zi­mi­ra­mo "re­zul­ta­te" tu­ži­la­štva. Mi­li­vo­je Kat­nić je pr­vo Sin­đe­li­ća ozna­čio kao or­ga­ni­za­to­ra. On je sa­da svje­dok sa­rad­nik i oslo­bo­đen je kri­vič­nog pro­go­na. Mir­ko Ve­li­mi­ro­vić je bio za­du­žen za na­bav­ku oruž­ja. On je sa­da osu­đen uslov­no i na­la­zi se na slo­bo­di. Oruž­ja ne­ma, jer je Kat­nić re­kao Ve­li­mi­ro­vi­ću da ga ku­pi i on­da da ga ba­ci u je­ze­ro. Za­to ne­ma ni nov­ca ko­ji je bio na­mi­je­njen za ku­po­vi­nu oruž­ja. Ne zna se ko su li­ca ko­ja je tre­ba­lo da pre­u­zmu i upo­tri­je­be oruž­je. No­vi or­ga­ni­za­to­ri su dvo­ji­ca Ru­sa za ko­je ne zna­mo ni da li po­sto­je, ali go­to­vo je iz­vje­sno da ne­će bi­ti do­stup­ni cr­no­gor­skom pra­vo­su­đu. Cr­no­gor­ski po­li­ti­čar ko­ji je tre­bao da pre­u­zme ko­man­du nad te­ro­ri­sti­ma još ni­je zva­nič­no iden­ti­fi­ko­van i još ni­je uhap­šen. U pri­tvo­ru su oso­be za ko­je Ve­li­mi­ro­vić ka­že da ve­ći­na ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa oruž­jem i kr­vo­pro­li­ćem ko­je se spre­ma­lo.
U me­đu­vre­me­nu, Cr­nom Go­rom sko­ro sva­ko­dnev­no od­je­ku­ju eks­plo­zi­je, a zbog po­slo­va sa dro­gom vr­še se ma­fi­ja­ške li­kvi­da­ci­je u ko­ji­ma stra­da­ju i ne­du­žni gra­đa­ni. Slu­ča­je­vi Pr­ve ban­ke, Te­le­ko­ma, "Li­men­ke", afe­ra ''Sni­mak'', brat, se­stra, pri­ja­te­lji i mno­gi dru­gi po­ve­za­ni sa biv­šim pre­mi­je­rom, go­di­na­ma se "iz­vi­đa­ju". Bez re­zul­ta­ta. Po­ma­ka ne­ma ni u slu­ča­ju "spe­ci­jal­nog ra­ta" i pod­me­ta­nja čo­ko­la­de sa 4.000 eura, gdje je me­ta bio upra­vo Mi­li­vo­je Kat­nić. Spe­ci­jal­ni tu­ži­lac sa ova­kvim "re­zul­ta­ti­ma" mo­rao bi mno­go opre­zni­je da se po­zi­va na čast i obraz.
(Autor je advo­kat)